Merlin Monro je potvrdila da može da se nosi sa mnoštvom različitih uloga, tumačeći žene različitih karaktera. Bila je glavna tema filmskih kritičara. Njene obnažene fotografije našle su se u mnogim časopisima i na većini kalendara. Njena slika je osvanula na naslovnoj strani prvog izdanja Playboy-a (decembar 1953. godine). Postala je najveća i najtraženija filmska zvezda, ali i najslikaniji model. Dokazala je da nije „glupa plavuša“ i da poseduje više od lepog lica, fantastičnih oblina i milog glasa. Rado je slušala klasičnu muziku, najviše Betovena (Beethoven) i Mocarta (Mozart). Divila se umetnosti Goje (Goya), Pikasa (Picasso), El Greka (El Greco), Mikelanđela (Michelangelo) i Botičelija (Botticelli). Cenila je muzička ostvarenja Frenka Sinatre (Frank Sinatra) i Ele Ficdžerald (Ella Fitzgerald). Opuštala se čitajući dela Dostojevskog (Dostoyevsky), Salingera (Salinger), Bernarda Šoa (Bernard Shaw) i Volfa (Wolfe). Takođe je volela i pesme Džona Kitsa (John Keats) i Volta Vitmana (Walt Whitman). Glumački uzori su joj bili Greta Garbo (Greta Garbo), Džindžer Rodžers (Ginger Rogers), Džin Harlou (Jean Harlow), Mari Dresler (Marie Dressler) i Olivia DeHaviland (Olivia DeHavilland). Takođe je cenila rad glumaca kao što su Klark Geibl (Clark Gable), Čarli Čaplin (Charlie Chaplin), Čarls Lafton (Charles Laughton), Vil Rodžers (Will Rogers), Keri Grant (Cary Grant), Džon Barimur (John Barrymore), Tajron Pauer (Tyrone Power) i Ričard Vidmark (Richard Widmark). Merlin je rado nosila odeću koja je bila u skladu sa njenim omiljenim bojama – bela, crna, bež i crvena. Uvek je mirisala na Chanel No. 5, a kožu je negovala Nivea kremom.
Bila je svesna svoje očaravajuće pojave i svojih nesvakidašnjih mogućnosti. Iako je bila oskudno obrazovana i na prvi pogled neinteligentna, niko nije mogao da ospori njen impresivni talenat i pokušaj da radom i ulaganjem u sebe nadoknadi sve što kratkim školovanjem nije uspela.
No comments:
Post a Comment